Izvorni aikido je moderna borilačka veština nastala početkom XX veka. Oformio ju je Morihei Uešiba (1883 – 1969) tako što je sistematizovao i unapredio tehnike raznih istočnjačkih borilačkih veština, koje je učio kao mladić.

Koreni aikidoa leže u veštini aiki-džiu-džicu stvorenoj u IX veku u Japanu, u vremenu mnogih previranja, raznih klanova i kontra klanova. U tom periodu aiki-džiu-džicu bila je samo jedna od mnogih borilačkih veština i škola. Stvorio ju je princ Tei-Djun, šesti sin cara Seiva (850 – 880). Tei-Djunijeva metoda sastojala se u zadavanju udaraca rukom kao mačem, koji su bili usmereni ka različitim otvorima na samurajskim i drugim vojničkim oklopima.

Morihei Uešiba učio je aiki-džiu-džicu u Datoi školi od 1911 do 1916 god. kada je dobio diplomu ove škole. Ovaj period je bio vrlo važan u Uešibinom životu i stvaranju aikidoa. Postao je veliki ekspert borilačkih veština ali ga nijedna nije u potpunosti zadovoljila. U svima je bilo previše nasilja, previše povređenih i mrtvih. Morihei je smatrao da borbu čiji je cilj da povredi ili ubije protivnika treba zabraniti. Aikido je stvorio u svojoj 42. godini života (1925. godine).

I pored formiranja asocijacija većih razmera, aikido je bio tajna veština, poznata samo malom broju ljudi sve do 1948 god. Morihei nije želeo da predaje veštinu koja se mogla zloupotrebiti, posebno u periodu II svetskog rata.

Aikido u XXI veku

 

Sagledavajući činjenice prirodne i mentalne globalizacije ljudske populacije a uslovljeno tendencijom brzine življenja, dolazimo u situacije koje uslovljene rapidnim življenjem stavljaju fizičku i psihomotoričku izdržljivost ljudskog organizma u stanje maksimalne opterećenosti. Prinudjeni smo da sebe dovodimo u stanje maksimalne koncentracije, fizičko motoričke koordinacije koje su neophodne za praćenje tempa života.

Zahvaljujući saznanjima da vekovima negovani plemeniti sport aikido može funkcionalno da pomogne u jačanju fizičko-koordinativne i psihomotoričke snage organizma promovišemo ga kao rekreativni ili aktivno sportski metod. Poznavajući da aikido u narodnom izrazu biva definisan kao „leptirov let“ možemo da ga svrstamo u kategoriju visoko plemenitih sportova i u rekreativnom obliku jednih od vrlo adekvatnih antistres terapija.

Sagledavajući sam kontekst ovog sporta u njegovim korenima nalazimo osnove koje su izražene u smislu jačanja koncentracije i harmonije kretanja tela što sastavljeno u jednu celinu dovodi do homogenizacije tela i duha a samim tim postiže se maksimalni efekat samokontrole i kondicionalne fizičke spremnosti. To su veoma bitni elementi u savladavanju stresa svakodnevice i rezantnog tempa života.

Pošto se radi o plemenitoj disciplini samokontrole i kretanja može u rekreativnom smislu da se upotrebi i za jačanje mentalne snage mlađih generacija što rezultira pojačanom koncentracijom a samim tim i pojačanim efektom u procesu edukacije i savlađivanju svakodnevnih obaveza.